Ljudu su najveći potencijal jedne porodice, firme, zemlje. Ima zemalja koje imaju sve, naftu, gas, zlato i siromašne su. Zato što nisu sposobni da to koriste. Ima onih koje nemaju ništa, a bogate su zato što su judi sposobni da se dobro organizuju. Sve je do ljudi.
Ako je tako hajde da vidimo kako da svoje potencijale razvijemo, potencijale koji su blokirani. Da li smo u mogućnosti prvo da ih identifikujemo, otkrijemo, da se udružimo sa drugima i vidimo šta je od toga još potrebno, kako bi stvorili neki svoj razvojni plan da bi mi i naša okolina imala koristi od toga. Da shvatimo da možemo da stvorimo nešto za sebe, za svoje najmilije i da uzmemo od života sve što nam pruža.
Moramo da shvatimo da je sve u nama, u našoj glavi. Mi smo porodica, mi smo firma, mi smo država. Ako sve tretiramo kao strano telo nećemo imati ništa. Ranije smo uglavnom bili zadovoljni ako imamo posao koji nam omogućava da platimo račune. Međutim, danas želimo mnogo više. Želimo ispunjenost, kreativni izazov, mogućnost da napredujemo, radost i osećanje da živimo i radimo za viši, smisleniji cilj. Zato počnimo da primećujemo vezu između posla i ljudi na čije živote on utiče. To smo mi.
Verujem da svaka osoba može da izgradi svoje potencijale i kreira svoj uspeh. Na tom putu najvažnija stvar je sticanje novih veština i znanja iz različitih oblasti kako bi konstantno unapređivala sebe. Najveća bitka svakoga od nas odvija se u našim glavama. Sve počinje u našoj glavi. Mogućnosti su beskonačne. Ako nešto zamišljamo dugo i ako to zaista želimo, a još je i obogaćeno pozitivnim emocijama, ostvariće nam se. Ima tu još jedna veoma bitna stvar, ali o tome ću drugi put.
Trenutno ima jako mnogo malodušnosti, jako mnogo cinizma, jako mnogo kritizerstva. Najlakše je kritikovati i ne raditi ništa. Ne dati konstruktivan predlog za rešavanje nekog problema, ne pomoći i ne preuzeti odgovornost da se taj problem reši u interesu svih. Nije dobro, nije dovoljno brzo, moglo bi ovo, moglo bi ono. Da li je čaša do pola puna ili do pola prazna?! Naravno, sve bi moglo kada bi neko drugi radio.
Hajde da zavrnemo svi rukave, pa i ti što sa visine kritikuju i uradimo ono što možemo da uradimo. Ako ne možemo dovoljno, da vidimo da li neko drugi može, ako može neka on uradi. Ne vidim problem sa time što kritikuju. Rezultat i rad uvek pobeđuju. Da izbegenemo kritiku možemo samo ako ne govorimo ništa, ne radimo ništa i ako smo niko i ništa.
Teško je razumeti zašto ljudi imaju potrebu da konstantno budu negativni – svađaju se s drugima, kritikuju, vređaju. Nije teško shvatiti da to rade jer su sami sa sobom nezadovoljni u nekom aspektu života, ali teško je razumeti da ne žele da se pomere od toga i žive mirnijim, ispunjenijim i pozitivnijim životom. Zašto nije bolje da se okrenu ka svom životu i ne stvaraju sebi bespotrebne probleme. Puno pametnije je da traže rešenja i savladavaju vlastite prepreke.
Ipak, postoje pojedinci koji nisu odvučeni u ponor ispraznosti. To su mentalno jaki ljudi koji ne dopuštaju da okolina upravlja njihovim emocijama, stavovima i potezima. Oni ne reaguju kada ih neko pokušava uvrediti ili ih kritikuje. I imaju dobrih razloga za to. Čvrsto stoje na zemlji, deluje nam da svoje odluke mudro i pažljivo premišljaju i da su sa lakoćom savladali životnu školu. Energija im je usmerena na cilj i ne troše je, kao ni vreme, na stvari koje nisu važne ili na koje nemaju nikakav uticaj.
